О књизи: година / \- Максим Сергејевич, могу ли? \- Да, да, позови ме. Отворивши врата, секретарица ме је пустила напред, а ја сам смогао храброст да пређем праг директорове канцеларије. „Добро вече“, сада када телефонски позив није изобличио глас, деловало је веома познато. Подигавши поглед, била је запрепашћена, слушајући како се врата затварају за њом. Одевен у црну кошуљу која је савршено истакла сваки исклесани мишић, мој странац ме је погледао. Зелене очи, као лисице, блистале су од весеља док је гризао усну, покушавајући да сакрије свој лукави осмех. Али углови су се и даље подмукли. \- Ви? Жао ми је, погрешио сам! – окренувши се нагло на петама, ухватила се за кваку. \- Хајде, стани! – залајао је човек терајући ме да се смрзнем. - Не желиш ништа да ми кажеш?